С обзиром на његову сложеност као и идеолошким и другим поделама које је изазвао и које дан-данас трају, о узроцима Другог светског рата постоји далеко мањи историјски консензус него о узроцима других оружаних сукоба у 20. веку. Ипак, може се рећи да велики број узрока Другог светског рата има корен у Првом светском рату.
Највећа тенковска битка на свету, битка код Курска. Немачка, Италија и Јапан су се у 19. веку релативно касно профилисале као модерне индустријске државе, па су битно заостајале у стварању колонијалних империја у односу на Уједињено Краљевство и Француску. Први светски рат и пораз Немачке, Аустроугарске, Русије и Османског царста, су драстично изменили политичку мапу Европе. Бољшевици су 1917. преузели власт у Русији. У међувремену, победничке државе, као што су Француска, Белгија, Италија, Грчка и Румунија, док су нове државе настале из срушене Аустроугарске, Османског царства и Русије. Немачка је у Првом светском рату поражена, те је на основу Версајског споразума остала без колонија, и тако била доведена у још подређенији положај. Италија и Јапан, иако на победничкој страни, били су битно разочарани ратним пленом.Трећи фактор, који се искристалисао тек након завршетка Првог светског рата, био је слом предратног економског поретка заснованог на слободној трговини. Већина држава се након рата окренула протекционизму и аутархији, што је било плодно тле како за међусобне сукобе, тако и за економску нестабилност која ће се одразити у Великој економској кризи. Нови фактор представљала је и појава двеју идеологија — фашизма и комунизма — које су, свака на свој начин, представљале радикалну алтернативу послератном светском поретку, те чије се међусобно супарништво одражавало и на међународну политику. Узроци рата лежали су и у дубоком и непревладаном културном и психолошком шоку изазваном опсегом и последицама Првог светског рата. Многе државе, поготово оне које су се сматрале победницама, настојале су понављање тако трауматичног искуства избећи инсистирањем на дипломатији као једином средству решавања међународних спорова, док је у јавности тих земаља доминирао пацифизам и тежња за нереаговањем на провокације које би могле изазвати нови глобални сукоб. Упркос пацифистичком покрету као последице Првог светског рата, губици у још увек изазивали да иредентистички и реваншистички национализам буду важни у бројним европским држава.